Belocrkvanska gimnazija i ekonomska škola obeležila dan škole

Učenici Belocrkvanske gimnazije i ekonomske škole govorili su stihove poznatih pesnika na srpskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Svi prisutni su uživali u pesmama Laze Кostića, Jovana Jovanovića Zmaja, Vilijama Šekspira, Puškina, Jesenjina, Hajnea i Getea.

Hor Belocrkvanske gimnazije i ekonomske škole je otpevao nekoliko kompozicija.

Davne 1867. godine, odmah po sklapanju Austro-ugarske nagodbe i formiranja Dvojne monarhije, nedeljnik „Nera“ najavljuje osnivanje realne gimnazije u gradu. Nekoliko godina kasnije kada je ukinuta Vojna krajina i Bela Crkva potpala pod mađarsku civilnu upravu, posetom cara najavljeno je novo vreme za Belu Crkvu.

Od osnivanja 1875. godine pod nazivom „Belocrkvanska kraljevska mađarska državna velika gimnazija“ država je našoj školi posvetila posebnu pažnju, jer je ministarstvo prosvete slalo najbolje profesore i pedagoge. Program rada bio je isti kao svim gimnazijama na teritoriji monarhije i nije se menjao narednih četrdeset godina.

Onda je počeo Prvi svetski rat. Mobilisani su profesori i stariji učenici, a školska zgrada je pretvorena u bolnicu. Trijanonskim mirovnim ugovorom u junu 1920. godine, negde baš za 45. rođendan, „Belocrkvanska kraljevska mađarska državna velika gimnazija“ je prestala da postoji.

U Кraljevini Srba Hrvata i Slovenaca (SHS), 1920. godine gimnazija prelazi iz klasične u realnu. Nastavni plan je promenjen, srpski jezik je postao zvaničan, klasične nauke ustupile su mesto prirodnim, gimnazija je svoja vrata otvorila i devojčicama, a među nastavnim osobljem pojavile su se i žene.

Dvadeset godina mira prekinuto je Drugim svetskim ratom. Nemačka vojska je u Belu Crkvu ušla 12. aprila 1941. godine. Proglašena je Nemačka gimnazija. Bio je to kraj Gimnazije koja je postojala do tada. U toku samog rata učenici gimnazije otišli su na različite strane. Mnogi njegov kraj nisu dočekali.

Iako se u novoj socijalističkoj državi naša Gimnazija suočavala sa raznim ukidanjima ili spajanjima razreda, uvođenjem smerova i kurseva, pa nekad i nedostatkom kadra, ona je opet sačekala zlatne šezdesete 20. veka, kada se o njoj govorilo, bez lažne skromnosti, u celoj Socijalističkoj Federativnoj Jugoslaviji.

Međutim, neko se dosetio reforme, i to baš u vreme kada se obeležavala stogodišnjica Gimnazije, pa je kritikujući gimnazijsko obrazovanje kao zastarelo, kao deo sistema koji nije u stanju da prati razvoj samoupravljanja u SFRJ, uveo usmereno obrazovanje. Trebalo je da prođe četrnaest godina i da se u punom sjaju vrati Belocrkvanska gimnazija, a prva generacija je po obnavljanju bila jedna od najuspešnijih u novijoj istoriji.